Kako odabrati psa za dete

Odrastanje u društvu psa od ogromne je koristi za decu. Deca koja rano dobiju psa, već od treće godine, brže se socijalno i emotivno razvijaju, i savladavaju korisne životne veštine.

Deca koja odrastaju uz psa biće bolje socijalizovana, odgovornija i brže će se emotivno razvijati. Najnovija istraživanja pokazuju da rasa psa nema skoro nikakve veze sa karakterom i zato se izvinjavamo ako ste očekivali da ćemo u ovom tekstu razmatrati koje su rase najboje za decu. Umesto toga, pružićemo nekoliko praktičnih saveta za izbor psa koji će postati član vaše porodice i to saveta zasnovanih isključivo na nauci, koja nam je u novije vreme otkrila mnogo toga o odnosu pasa i dece.

Detinjstvo je srećnije uz psa

Odrastanje u društvu psa od ogromne je koristi za decu. Veoma mala deca (već od 1.5 godine) vole da se igraju sa psom i za njihov razvoj igra sa psom je bolja od najbolje interaktivne igračke, a njihovo razgovaranje sa psom ubrzava razvoj govora, isto kao što nešto kasnije pokazivanje slikovnica ubrzava učenje čitanja. Upravo u periodu oko 1.5 godine moguće je simultano učiti dete i psa novim rečima i sve negde do druge godine pas će moći da prati dete (limit za psa je 150-200 reči).

Već sa oko tri godine pokazuju se i konkretne prednosti prisustva psa u porodici kada su socijalne interakcije dece u pitanju. Mala deca koja imaju psa pokazuju 30-40% manje tendencije da razviju probleme u ponašanju i 30-40% veće tendencije da budu društvena, nesebična i da budu uviđavna prema drugoj deci. Kasnije, kada dete počinje samo da šeta psa, druženje sa psom prenosi se u značajno smanjene šanse za razvoj gojaznosti, dalje pospešuje interakcije sa drugom decom i ubrzano razvija osećaj odgovornosti i empatiju kod dece. Porodice koje imaju psa bolje funkcionišu, a u slučaju porodičnih problema, deca koja imaju psa imaju manje traume zbog tih problema. Sve ovo nisu puke tvrdnje, već naučno potkrepljeni podaci iz istraživanja na velikom broju porodica.

Koliko treba da bude staro dete, a koliko pas?

Ako već nemate psa, dobra je ideja usvojiti ili kupiti psa nekoliko meseci pre nego što se dete rodi. Tako, sve brige koje podrazumeva briga o štenetu biće gotove kada dete dođe na svet, a pas će biti već dovoljno zreo kada dete izađe iz kolevke da možete biti sigurni da će pas maksimalno paziti na dete.

Ako nabavljate štene i već imate dete, najbolje je sačekati da dete napuni tri godine, jer malo dete može slučajno povrediti štene. U slučaju da nabavljate starije štene (4-6) meseci, tada dete može biti i malo mlađe, a dete i starije štene će se veoma brzo povezati. Ako nabaljvate skoro odraslog psa (npr. iz prihvatilišta ili neko poklanja psa), to je skoro savršeno rešenje, jer pas koji ima 6-12 meseci će odmah prihvatiti da je dete ispred njega u porodičnoj hijerarhiji, paziće na dete, a još uvek je dovoljno mlad i još godinama će se rado igrati sa detetom.

Međutim, mnoge porodice počinju da razmišljaju o nabavci psa tek kada dete krene u školu, jer rezonuju da je tek tada dovoljno odgovorno da ima psa. Iako je, naravno, i to dobar period, nema razloga da se tako dugo čeka, jer pozitivan uticaj psa na razvoj deteta je najvidljiviji od treće do sedme godine. Dete ne mora imati sedam ili devet godina da bi se učilo odgovornosti, a za razvoj samopouzdanja, nezavisnosti, odanosti, kao i usvajanje koncepta neuslovljene ljubavi, bolje je da dete dobije psa što pre.

Na zavaravajte se da će dete biti "vlasnik" psa

Psa ne kupujete detetu, kao kada mu kupujete predmet, već pas ulazi u porodicu i svakako neće doživeti dete kao svog vlasnika. To je još jedan razlog zašto ne treba odlagati dolazak psa, jer nema poente čekati da "dete ima psa". Jednostavno, porodica postaje bogatija za psa, nema konkretnog člana porodice čiji će to pas biti. Istraživanja pokazuju da pas više prati znakove odraslih nego znakove dece, iako se možda više igra sa decom i više provodi vremena u blizini dece. To što pas ustaje kada odrasli ustaju, gleda gde oni gledaju i prati njihovu signalizaciju daleko više nego signale deteta, pokazuje da su prave vođe čopora odrasli.

Sa druge strane, to ne znači da dete ne treba maksimalno da preuzme ulogu šetača psa, posebno ako je starije od devet godina. Ako čekate do ovog uzrasta da nabavite psa, jer realno samo dete može da prošeta psa tokom dana i može često da prošeta psa popodne ili predveče, tada jeste dobar razlog i dete i pas će se brzo vezati za dete ako provode zbog zajedničkih šetnji dosta vremena zajedno. U tom slučaju, pas će pre doživeti dete kao nekog ko je iznad njega u hijerarhiji nego kao nekog koga treba da čuva, ali i dalje će posmatrati samo odrasle kao vođe čopora.

Veličina i građa psa

Dete će moći malo ranije da šeta psa ako je pas mali, ali praksa pokazuje da deca mogu uspešno da šetaju bilo kog psa težine do 20kg, tako da je još jedna česta greška kupovina malih rasa samo zato da bi "dete moglo da ga šeta". Mali psi suštinski nemaju mnogo prednosti, jer imaju više zdravstvenih problema, osetljiviji su na hladnoću, često se plaše većih pasa i generalno se teže socijalizuju. Pas koji će kao odrastao imati 8-20kg je najbolje rešenje za stan i to je pas koga će čak i školsko dete moći da obuzda ako se za tim ukaže potreba. Za decu su bolji psi koji nisu previše hitri, već kojima odgovara lagana šetnja, odnosno rase ili mešanci koji su nešto robusniji ili sa kraćim nogama. Hitre, dugonoge pse, mlađa deca će imati većih problem da isprate, dok su, sa druge strane, takvi psi idealni pratioci odraslih koji vole duge šetnje.

Navike deteta i porodice

Iako se oko naredne tvrdnje možemo sporiti, čuveni Cezar Milan savetovao je da se pas bira prema karakteru deteta, odnosno da se deci koja više vremena provode kod kuće nabavljaju mirni psi, a deci koja se više igraju napolju aktivniji psi. Ovo je savet koji možete i ne morate pratiti, ali svakako je greška nabaviti psa koji veoma želi da provodi vreme napolju ako dete to ne želi. Ako porodica često putuje zajedno treba razmišljati može li pas nesmetano da stane u automobil, ako se svakodnevno koristi lift, ne treba nabaviti psa koji bi možda uplašio nekoga ko ulazi u lift, ako se živi u hladnijim predelima treba nabaviti psa kome hladnoća nije problem... Sami morate zaključiti koje su vaše specifične navike i nabaviti psa koji će se najbolje uklopiti. Na primer, mešanci se veoma dobro adapritaju na firme (ako planirate da vodite psa na posao), a retriveri su dobar izbor ukoliko živite nedaleko od reke ili jezera u kome se deca često kupaju.

Kako utvrditi karakter psa?

Konačno, dolazimo do dva ključna pitanja. Prvo, da li je moguće utvrditi na osnovu jednog kratkog druženja karakter psa, a drugo je koliko rano je moguće utvrditi karakter psa. Poželjene osobine za porodičnog psa koje se mogu utvrditi iz jednog druženja su druželjubivost, razigranost i znatiželja, a nepoželjne bojažljivost, agresivnost i pasivnost. Mahanje repom dok pas prilazi, obilazi i skače na potencijalne vlasnike je uvek dobar znak, kao i lizanje ili gledanje čoveka u oči. Kod štenaca starijih od tri meseca veoma je lako uočiti karakterne crte, dok je kod štenaca mlađih od dva meseca to skoro nemoguće.

U grupi od osam tromesečnih štenaca mešanaca iz istog legla sa kojima smo se nedavno družili mogli smo da zapazimo sledeće:

• Iako su svi bili uzbuđeni što smo prišli, pet je lajalo jer je i majka nekoliko puta zalajala u početku. Troje nije lajalo.
• Jedan je bio izuzetno željan da se igra i druži, u toj meri da je više puta preskočio preko svog brata ili sestre.
• Jedan koji nije lajao se držao po strani i nije se gurao, ali i on je stalno mahao repom.
• Jedan nas je duže pratio i lajao kada smo odlazili.
• Jedan nas je duže pratio kako bi ga mazili kada smo odlazili.

Iz ovog primera možemo videti interesantne razlike u ponašanju. Nekome će možda odgovarati štene koje je preskalalo druge, nekome ono mirno koje nije htelo da se gura, nekome hrabro štene koje se pravilo važno, a nekome ono koje je želelo da nas prati sve dok nije ostalo poslednje. Svaki pas ima specifičan karakter i sasvim je moguće da će se jednom članu porodice svideti jedno štene, a drugom drugo. U ovom slučaju dete bi svakako trebalo da ima svoj glas.

Samo 9% razlike u karakteru je do rase

U jednom od najbitnijih istraživanja ikada posevećenih ponašanju pasa, koje su ‘21. - ‘22. godine realizovali Harvard, MIT i Darvin fondacija, dokazano je da rasa određuje manje od 10% karaktera psa. U cilju istraživanja sekvenciran je genom preko 2.000 pasa i ispitano je skoro 20.000 vlasnika, kako bi se utvrdilo koliko ponašanje ima veze sa rasom. Zaključak je da je genetika odgovorna za ponašanje samo u smislu da određene varijacije nekog gena uslovljavaju određena ponašanja, međutim pojava svake konkretne varijante gena zavisi od duboke genetike, na hiljade generacija unazad i iz vremena pre nego što su formirane rase, a daleko manje od skore genetike (poslednjih 10 ili 50 generacija predaka). Jednostavno rečeno, varijanta gena koja rezultira npr. instiktivnom agresijom prema strancima može se pojaviti u bilo kom psu, ali je do 10% češća kod rasa pasa čuvara. Ako želite da pas ima određene osobine, imate za nijansu bolje šanse ako nabavite psa oređene rase, ali u pitanju su zaista nijanse.

Zato, kad birate rasu, najbolje je ignorisati teorije o ponašanju određene rase, već rasu birajte prema praktičnim faktorima, kao što su: tendencija psa da se linja, veličina, očekivana dužina života ili specifičnosti brige o krznu... Sledeći korak je svakako druženje sa štencima, što duže - to bolje i što su stariji - to bolje.